НАТО
srbijabre | 28 Август, 2008 08:50
Министар одбране Драган Шутановац предаје у септембру оружане снаге НАТО алијанси
Изгледа да је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, барем једном био у праву рекавши да Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити. Заборављајући на сва зла која је НАТО алијанса посејала на просторима српске државе, актуелна власт изгара у настојању да се што више додвори Бриселу, а министру одбране Драгану Шутановцу се чак отело да је Србији место у Авганистану и Ираку! Шутановац, Борис Тадић, Вук Јеремић и њихова камарила завршили су скраћене курсеве у САД-у, на којима су обучавани како да без стида поробе своју домовину.
Парадоксално је да српски званичници будући референдум о уласку
Србије у НАТО представљају као дар власти. Чланство у западној војној
алијанси без провере воље народа једноставно није могуће, јер НАТО
управо то захтева.
Војној алијанси драстично опада популарност свуда у свету због
бахатости Америке, али се светски “полицајац” још добро држи у главама
српског војног и политичког естаблишмента.
Власт Бориса Тадића одржавају министарства силе. Ивица Дачић је случајно изабрани министар полиције, јер је у коначној расподели ресора Брисел инсистирао да начелник Генералштаба мора остати Здравко Понош као модеран официр прозападне оријентације који ужива поверење челника НАТО-а.
Жика Ракоњац
Министар одбране Драган Шутановац наговестио је да ће Србија у
септембру потписати Споразум о размени безбедоносних информација са
НАТО алијансом представљајући то као круну проевропске политике
Демократске странке и највећи успех после Петог октобра и свргавања
Милошевића с власти.
Шутановац је ту крупну вест саопштио нацији с највећом радошћу.
Коначно смо на добром путу да се нађемо међу војним силама, НАТО је у
овом тренутку “најбољи безбедносни штит у свету”, а министру одбране се
чак отело и то да је “Србији место у Авганистану и Ираку”, мислећи да
ћемо за две године, најкасније 2014., као пуноправна чланица алијансе,
послати трупе широм света под командом деструктивне политике Америке.
Садржина споразума Србије и НАТО за сада није позната. Вероватно се
ради о типском документу који је од 1949. године потписало више од 90
земаља света и међународних организација, међу којима су Русија,
Уједињене нације, ОЕБС, Европска унија, па га стога и не треба
мистификовати и представљати као ексклузивитет власти. И то из два
разлога.
Прво, што у односима Србије и НАТО алијансе не постоји реална
историјска дистанца након бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године
и отимања Косова и Метохије, док сваки нижи чиновник из државне
администрације, кад је реч о другом разлогу, зна да су многи тајни
списи већ одавно похрањена у архивама Брисела. Како је “размена поште”
изгледала у пракси довољно говори непријатно искуство бившег начелника
Генералштаба Момчила Перишића.
Шутановчева мирнодопска теорија о трајном миру са џелатом делује
гротескно, јер из онога како војни министар представља потписивање
поменутог споразума, може се закључити да ће једину корист од те
државне стратегије имати свега неколико српских официра који ће имати
велику срећу да у каријери виде “Вест поинт” и неколико елитних војних
школа на западу.
Национална безбедност и поверљивост информација гурнута је на маргину
просто зато што размена тајни између Београда и Брисела, односно
официра КФОР-а и ЕУЛЕКС-а са нашом ВБА и БИА, више не иде заобилазним
путем, уз непотребно администрирање дозвола. Комуникација шпијуна, како
народ иначе назива деликатан посао тајних служби, судећи по неким
клаузулама споразума са НАТО, биће директна.
Како сад спојити губитак Космета под покровитељством НАТО и ЕУ, са чланством Србије у НАТО? То је већ питање за алхемичаре.
На проевропским интеграцијама, тачније растурању војске, власт темељно
ради већ осам година. Подсетимо се да је Здравко Понош, садашњи
начелник Генералштаба, био кључни официр за европске интеграције када
је Борис Тадић био министар одбране бивше државне заједнице СЦГ. У
време Првослава Давинића, који се прославио аферама Панцир и Сателит,
британски генерали Џон Морбик и Греј Холанд били су Алфа и Омега у
министарству одбране због чега је Генералштаб добио епитет легло
британских шпијуна.
На пословима разградње српске армије ангажовано је тренутно више од 40
невладиних организација различитих намера, склоности и интезитета
деловања.
Под покровитељтсвом западне војне алијансе, у априлу ове године одржан
је девети самит Србија - НАТО за реформу одбране, после кога је
помоћница министра Снежана Самарџић-Марковић казала да је Министарство
одбране направило презентациони документ за приступање програму
Партнерство за мир, као и безбедносни споразум с НАТО алијансом, који
треба да прође процедуру у Министарству спољних послова, а онда да га
усвоји Влада, која је 24. јула и донела закључак о прихватању основа за
вођење преговора и закључивање безбедоносног споразума о размени
информација са НАТО пактом.
Душан Спасојевић, државни секретар у Министарству одбране, именован је
за главног преговарача српске делегације у којој се поред Шутановца,
налазе и два министра Вук Јеремић и Ивица Дачић чија се партија жестоко
противила, пре неколико година, потписивању споразума Драшковић -
Схефер.
Министар иностраних послова Вук Јеремић је пре тачно годину дана
оформио тело за интеграционе процесе при свом министарсву којим управља
Живорад Ковачевић. Помало чудно намештање ислуженог критичара свих
режима ако се зна да је спољна политика основна делатност Јеремићевог
кабинета.
О свему овоме народ још ништа није питан. Божидар Ђелић је лане најавио
да би улазак Србије у НАТО морао да се провери на референдуму, а та
могућност ових дана све више провејава код државних званичника. Па шта
народ одлучи.
Иронија је у томе што министар Шутановац, државни секретар Душан
Спасојевић и други званичници, референдум представљају као дар власти
народу, а заправо је обрнуто. Немогуће је ући у ту војну алијансу јер
је референдум, по НАТО правилима, обавезујући тест. То често раде и на
западу. Према анкети јавног мњења спроведеној у Америци и 12 земаља
Европе, подршка НАТО добија на снази у САД, али опада у Европи.
Џон Глен, директор за спољну политику у немачком Маршаловом фонду који
је спровео анкету, каже да је подршка НАТО у Европи од 2002. до 2006.
године опала са 70 на 55 одсто. Оно што брине стратеге алијансе јесте
чињеница да је највећи пад популарности НАТО забележен у земљама које
су раније сматране јаким партнерима, као сто су Немачка и Турска.
Највећи пад популарности је регистрован у Немачкој где је подршка пала
са 74 одсто 2002. на 56 одсто. По први пут је подршка НАТО већа у
Француској него у Немачкој!
Узрок томе су разочарење америчком спољном политиком, посебно у погледу
рата у Ираку, и чињеница да многи Европљани виде НАТО као продужену
руку Америке.
Стручњак за НАТО при универзитету Џон Хопкинс, Стивен Сабо, сматра да
неки Европљани не схватају каква то веза постоји између дугорочних
безбедносних интереса Европе и војних операција у далеким земљама, као
што је Авганистан. У источној Европи неке земље, које су постале
чланице алијансе да би биле заштићене од руског притиска, сада виде
НАТО који се све више удаљава од Европе и ангажује у мисијама које не
разумеју. Један пољски политичар је описао притисак НАТО-а на његову
земљу рекавши да чак ни “Руси нису захтевали од нас да се боримо у
Авганистану када су били тамо”.
А колико је тек овде НАТО омражен? Зато приступ Србије у НАТО никако не
може да се посматра као природан и логичан след ствари већ обрнуто,
процес који владајућа олигархија намеће народу силом. Ништа
револуционарно није учинила Влада Србије када је одлучила да уђе у
закључивање Споразума о безбедности информација са НАТО-ом. Овде још
увек нико није објаснио шта овај документ тачно садржи и да ли он
значи, на пример, да ћемо све своје тајне морати да делимо са
Северноатлантском алијансом или не. Радни текст споразума још нико није
видео.
- Споразум о безбедности информација не одређује шта ћемо и да ли ћемо
ишта прослеђивати било којој другој потписници оваквог споразума -
казала је недавно Соња Стојановић, директор Центра за цивилно-војне
односе.
Већина земаља и организација у свету има сопствене стандарде за чување
оваквих информација, који се међусобно разликују. Примера ради, НАТО
има пет нивоа поверљивости података. Сједињене Државе имају још
развијенији систем класификације. Оно што би, пак, у САД било осетљиво,
али не и поверљиво, у суседној Канади би било заштићено и подведено под
неколико поднивоа поверљивости. Већ из овог примера се види колико је
очигледна потреба за стандардизацијом заштите података. Америка, иначе,
увек инсистира на томе да се са њом склапају посебни споразуми о
заштити података. Један такав су крајем априла прошле године склопили
Хавијер Солана и Yон Негропонте, у име ЕУ и САД.
Зашто нам је оваква сарадња потребна, можемо да видимо на сопственој
територији. Без овог папира, надлежни у КФОР-у су за свако уступање
података о ситуацији у покрајини нама, морали да траже дозволе у
Бриселу и Монсу (војна команда НАТО-а), што је пут тих информација до
нас продужавало до бесмислености. Без тог споразума нема остваривања
свих активности планираних у Партнерству за мир, нити присуства у
многим комитетима НАТО-а. Без чега, опет, нема адекватног лобирања за
сопствене интересе, ако смо за то уопште и способни.
За оне који се брину хоће ли то бити велики корак напред ка чланству у
НАТО-у треба рећи да овај папир, пре свега технички документ, велики
корак ка Партнерству за мир (али још увек не и према НАТО-у), не
угрожава ни прокламовану војну неутралност Србије. Да је другачије,
војно неутралне земље попут Аустрије, Финске, Швајцарске и Ирске не би
потписале тај папир. А не би ни једна Русија, сигурно.
Ипак, аналитичар Ђорђе Вукадиновић сматра да у контексту последњих
догађаја (ослобађање Харадинаја и Орића од сваке кривице, хапшење
Караџића, косовска траума), одлука да се потпише чак и један технички
споразум није безазлена и да може утицати на унутрашњу политичку сцену.
- Неко би могао ово видети као део серије брзих потеза који би требало
да Србију експресно преведу на атлантску страну. А то неће допринети
стабилизацији политичких прилика. Напротив, злоупотреба овог папира би
могла продубити националну фрустрацију и довести до оне поларизације
какву смо видели деведесетих. Био би то терет више на раменима ДС-а,
чија половина бирача такође није спремна на улазак у НАТО, констатује
Вукадиновић.
Можда је баш из овог разлога толико дуго и одлагана одлука о
закључивању овог техничког споразума са НАТО-ом, иако је зелено светло
дала још прва влада Војислава Коштунице, 4. јануара 2007. године.
За многе је неподношљива атмосфера која Србима намеће не само осећај
колективне одговорности за најсвежије ратове на Балкану, већ и за све
претходне, укључујући и одговорност за избијање Првог светског рата и
низ будалаштина. Што се НАТО бомбардовања тиче креатори јавног мњења
труде се да потоне у колатерални заборав. Изгледа да је Џејми Шеј,
портпарол НАТО-а, барем једном био у праву рекавши: “Србе треба
спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.
Али, упућени тврде да се на америчким војним академијама анализира рат
на нашим просторима, при чему се истичу грешке које се више не смеју
поновити.
- Многи моји пријатељи из Пентагона говорили су ми да им је најгори
дан био када је српска војска почела да се повлачи са Косова. Бела кућа
тада је наредила Пентагону да спроведе истрагу не верујући да је српска
војска изгубила само 13 тенкова током целог рата… Свака озбиљна држава
била би поносна на учинке какве је наша војска демонстрирала у то
време, закључак је Обрада Кесића, утицајног представника наше дијаспоре
у САД.
Владајућа политичка олигархија је снисходљива према европским
званичницима, неретко нуде и више од онога што се од њих тражи, због
њихове неспособности смо догурали на дно лествице по свим параметрима,
а то су тешка питања на која је покушавао да нађе одговор Бранислав
Милинковић, наш амбасадор и специјални изасланик за НАТО, чија је
канцеларија у Бриселу обновила рад са “отопљавањем” односа Србије и
алијансе.
Мисију Србије у седишту НАТО-а формално је одобрио Френк Боланд,
директор Дирекције за планирање НАТО, након састанка Групе Србија -
НАТО за реформе одбране у Бриселу прошле године. Генерални секретар
НАТО Јап де Хоп Схефер (у одговору на ноту Министарства спољних послова
Србије) потврдио је да наша мисија може да буде отворена уз услов да
Влада Србије усвоји презентациони документ, донесе систематизацију,
ухапси… и изабере амбасадора по вољи тренутно најмоћније војне силе
света.
Већ код тих услова наша политичка сцена се дели. На једној страни
остаје Демократска странка, чији кадрови тренутно воде политику
одбране, ЛДП, Г-17 Плус. На другој су радикали и СПС ревидираних
ставова. Зато је ДС инсистирао да начелник Генералштаба “мора остати
Здравко Понош као модеран официр прозападне оријентације који ужива
поверење западних партнера и челника НАТО-а”, како су у постизборној
кампањи описиване особине генерала Поноша, па су зарад контроле над
министарством одбране Тадићевци жртвовали, на пример, толико жељено
Министарство полиције које је, на крају, препуштено Ивици Дачићу.
Да је начелник Генералштаба ВС генерал-потпуковник Здравко Понош по
укусу и мери запада уопште није тајна јер се треба присетити његових
гафова да „безбедност земље није угрожена” у моменту кад Србија
(насилно) губи двадесет одсто своје територије. Реторика као да се
Космет налази на Марсу?
Под командом Здравка Поноша спроводи се траљава реформа војске базирана
на три уопштена тренда: цивилна контрола, приступање колективном
систему безбедности кроз Партнерство за мир и систем одбране заснован
на мањој, ефикаснијој и боље опремљеној војсци. Реформе су прилагођене
стандардима НАТО-а, а апсурд је што у НАТО смерницама за трансформацију
источноевропских армија пише да нема реформе неке војске док је њен
углед у јавности изнад 50 одсто. Рачуна се да све док рејтинг неке
војске не падне на око 20 одсто, не могу лако да се изврше масовне
смене и отпуштања официра, промене улога и задатака оружане силе,
концепције доктрине и стратегије, промене наоружања и опреме. Упркос
свим недаћама, војска у народу не ужива лош углед.
У жељи да охрабри оружану силу, Млађан Динкић је као републички
министар финансија обећао да ће војска добити 50 милијарди динара више
него што је планирано да би се спровела убрзана професионализација и
рационализација.
Генерал Здравко Понош каже да је смањење војске европски тренд од краја
хладног рата, те је сходно томе одлучено да ће у мирнодопском периоду
број војника износити 21.000, док ће са активном резервом број
прелазити 30.000, јер природа безбедносних проблема са којима се
данашња Европа суочава таква је да се они не решавају на државној
граници и доминантно масовном војном силом…
Инсистирање на неразумно малом бројном стању српске војске оставља
утисак непознавања геополитичког стања у региону и занемаривања
латентне опасности од разних врста политичког насиља. Као да је циљ тих
промена разградња, а не изградња и јачање војске…
Радослав Гаћиновић, стручњак за безбедност у једном свом реаговању на
изјаве Здравка Поноша јавно је тврдио да Понош не говори истину када
каже да нико из иностранства не утиче на разградњу војске подсетивши да
је бивши шеф Међународне кризне групе за ове просторе Џејмс Лајон рекао
да је војска Србије све слабија и да је то добро, јер ће се тако лакше
контролисати.
И заиста, упоредне бројке о броју војника са најближим суседима иду у
прилог Гаћиновићевој забринутости. Хрватска са 4,4 милиона становника
има под оружјем 20.800 професионалаца и 8.000 регрута, а Албанија са
три милиона има 27.000 војника. Србија без КиМ има 7,5 милиона
становника и шест хиљада људи под оружјем мање од најпроблематичнијег
суседа.
Реформе између осталог касне и због лоше процене политичког
естаблишмента, који је због нечег сматрао да се реформа може спровести
без великих улагања, а укидање једне јединице ранга бригаде или
дивизије кошта више него да се изврши њихова рационализација. Не треба,
дакле, драстично смањити број војника како неки предлажу зато што само
постојање оружане силе делује снажно дестимулишуће. Сви смо сведоци да
се данас државе цене онолико колико су у стању да се саме одбране.
Сукоб Грузије и Русије добар је пример. Уосталом и амерички председник
Буш је више пута рекао да државе које нису у стању да контролишу стање
у својој земљи представљају ризик по безбедност у ширем смислу!
Бројке су у војсци некад релативна ствар. Аустрија има 114 тенкова
„леопард-2″ и 120 лаких тенкова „кирасир”, те још 100 у резерви.
Мађарска, која је чланица НАТО-а, поседује 154 тенка Т-72, али је у
оперативној употреби само 30 комада. Хрватска има 72 тенка М-84, три
тенка Т-72 и 192 типа Т-55. Бугарска војска располаже са 400 тенкова
Т-72 и 165 типа Т-55. То су све службени подаци које су владе тих
држава доставиле западним војним публикацијама за 2007. годину.
- Наводити податак да је Велика Британија смањила број својих тенкова
на мање од 400 није баш добра паралела са Србијом, јер Лондон своју
безбедност на војном плану базира на нуклеарним бојевим главама на
подморничким ракетама “трајдент”, на снажној авијацији и јакој
морнарици. На моју велику жалост, све то Србија нема - навео је војни
коментатор Мирослав Лазански изнервиран Поношевим сабирањем српске
војне (не)моћи.
Неопходан је опрез у реформи система одбране управљеном према НАТО
стандардима по којима бројно стање оружаних снага и њихова
модернизација коју може да издржи, по НАТО-стратезима, идеалних два
одсто од укупног државног буџета. Зато треба озбиљно размислити о ономе
што су о нашој неутралности рекли многи стручњаци, јер ако нисмо у
стању да се сами бранимо ко може да се ослони на нас да их бранимо од
других. Још није касно да Нацрт стратегије националне безбедности
допишу и невладине организације, поједине странке, удружења грађана,
тендер је очигледно отворен…
Када је безбедност у питању све је транспарентно, а код нас понекад и
није. Јер, ето, недавно је један војни аташе, пуковник из земље иначе
политички и војно врло блиске САД, затражио у Министарству одбране
Србије да види споразум СОФА који смо у Вашингтону потписали са
Американцима.
- Нису му дали, а када је дотични пуковник рекао да тај исти споразум
његове земље са САД стоји на Интернету, опет није било одговора.
Заиста, шта то пише у том споразуму што сироти пуковник из земље блиске
Америци не сме да види? Како онда да будемо извозници безбедности, пита
се Лазански?
Не будимо наивни, у последњих десетак година се показало да мир као и
свака друга роба, има своју цену, и он не може да остане у трајном
власништву. Уколико га не купимо на време мораћемо мало да ратујемо по
свету за рачун других или да плаћамо неколико стотина милиона евра
годишње. А колико ће нас стварно коштати улазак у НАТО, по војнику, то
још увек нико не сме да нам саопшти.
Када смо прилично неочекивано у Летонији, у Риги, примљени у
Партнерство за мир, Душан Спасојевић је то упоредио са Лигом шампиона.
Ту играју само одабрани, најбогатији, најјачи. А то свакако кошта.
Модерни ратови доносе државама и појединцима астрономску добит.
Ствари се у свету дешавају великом брзином, што наша политичка елита
игнорише, попут Милошевића који није разумео историјске консеквенце
пада берлинског зида. Иоле упућенима јасно је да су се САД у Ираку,
сигурно заглибиле у живи блискоисточни песак, и питање је колико ће још
англосаксонски нафтни магнати контролисати кључне енергетске изворе,
ради чега је рат и започет.
Војне базе уопште не излазе из моде. Највећа војна база после Вијетнама
коју су САД изградиле налази се на нашим просторима. Поред војне
намене, у функцији је контроле нафтних путева преко Балкана. Градња
“Бондстила” је почела недалеко од Урошевца у лето 1999. године, одмах
по доласку снага КФОРА на Космет. Амерички инжењерци су на око 1000
хектара конфискованог обрадивог земљишта чији су власници већином Срби,
изградили 25 километара путева и више од 300 стамбених зграда, хангаре,
спортске хале, библиотеку, затвор, цркву, спортске терене, велики тржни
центар, укључујући и једну од највећих болница у Европи.
База може да прихвати више од 6000 војника, од којих су 12 одсто жене.
У “Бондстилу” су смештене тенковска, хеликоптерска и артиљеријска база,
и радарски центар. У хеликоптерској бази је смештено 40-50 хеликоптера
типа ”апач” или ”блек хоук”, у артиљеријској бази четрдесетак
најсавремнијих тенкова из последње серије америчке индустрије типа
”абрахамс” -А22. Ту су и борбени транспортери типа М113 и борбена
возила пешадије ”М-2 бредли”.
У околини “Бондстила” амерички војници контролишу око 320 километара путева и 75 мостова.
Физичке радове су изводили локални Албанци, за један до три долара по
сату. Пројекте и надзор градње у “Бондстилу” водила је америчка фирма
“Броњн анд Роот”, која се, никако случајно, бави и истраживањем нафте.
Нафтни пут води преко наше земље, Космета, и није случајно што се војна
база “Бондстил” управо налази на коридору 8, путном правцу који иде од
Црног мора, где се налази бугарски нафтни терминал у луци Бургас, па
преко Македоније и Космета, стиже до албанске луке Вљора на Јадранском
мору.
Имајући све ово у виду, НАТО трупе ће на нашој територији остати много
дуже него што је на почетку њиховог мандата изгледало, а од Србије
направиће териториае милитарис, јер ће се НАТО војска мимо своје
основне базе на Космету, “Бондстила”, разбашкарити и у осталим деловима
земље, а на југу Србије већ су припремљене касарне у Врању и Сурдулици,
по НАТО стандардима, да би се ту сместила нека војска. Наша сигурно
неће, јер је толико смањена да ће јој ускоро недостајати војници и за
протоколарни ешалон, који се постројава у част посете неког државника.
Крајње је нејасно да ли ће ова војска само пролазити нашим ваздушним,
копненим и воденим путевима. Историјски је познато да свуда куд пролази
туђа војска, остају уништени путеви, разроване њиве и ливаде, уништени
засади, поспешује се шверц, проституција. Царују разне болештине. Неко
је све ово предвидео, јер је једно крило на Војномедицинској академији
у Београду оспособљено за лечење оболелих од сиде! А тек друге болести.
Према признању НАТО пакта, широм Косова распршено је девет тона
осиромашеног уранијума, плус три тоне у Републици Српској и још
неутврђена количина као последица опционог коришћења пенетратора од
уранијума у крстарећим ракетама које су падале по свим већим градовима
у Србији. Постојећим цифрама треба додати изјаву руских експерата да је
заправо бачено 90 тона. Имајући у виду калкулацију коју је извео
јапански професор др Катсума Јагасаки - 320 тона ове муниције
употребљене у првом заливском рату ослободило је радијацију једнаку
оној коју би изазвало 14.000 атомских бомби из Хирошиме - долазимо до
рачунице да је у Србији ослобођена радијација еквивалентна са 569
атомских бомби из Хирошиме у бољем случају, или 3.937 у горем.
Е сад, замислите страшну сцену да вас неко ујутру, уз грнљавину топова,
пробуди из мирног сна, убије вам дете, одведе жену у ропство, спали
дом… Већ после недељу дана ви мирне душе, са крвником ваше лозе, срећно
и загрљени славите опроштај.
Свет би сигурно посумњао да сте сишли с ума!
Драшковић оверио Милошевића
Уништење ракетног арсенала наше војске за блиску противваздушну
одбрану, које је обављено у време Тадићевог управљања војском, сасвим
је елиминисало могућност да се наша држава супротстави било којој јачој
авијацији. Акт који је потписао тадашњи министар спољних послова Вук
Драшковић пружа правни основ за пролаз и распоређивање НАТО снага кроз
Србију. На тај начин ми смо, када је реч о обавезама, неформални члан
НАТО, док при томе наша држава нема од тога неке користи.
Генални секретар НАТО-а, Јап де Хоп Схефер и Вук Драшковић потписали су
19. јула 2005. године Споразум о копненим линијама комуникације НАТО-а
кроз бившу СЦГ, који је ратификовао ондашњи парламент. Када је реч о
садржини споразума, потребно је рећи нешто што су многи по свему судећи
заборавили: веома слични споразуми са НАТО-ом потписани су у два
наврата током владавине Слободана Милошевића, у Дејтону и у Куманову.
Дакле, Милошевић је већ у Дејтону одобрио западној алијанси да шпарта
Србијом уздуж и попреко уз све царинске и друге повластице, укључујући
и имунитет. Само он зна зашто није хтео да потпише документ из Рамбујеа
1999, али то не може бити због клаузула о слободном пролазу преко
Србије, с обзиром на то да их је прихватио још 1996. године. И коначно,
аминовао је споразум у Куманову, чији су делови (укључујући и дозволу
за слободан пролаз) дословце преписани из Рамбујеа. Тако испада да је
Драшковић само трећи пут оверио нешто што је већ одавно постојало.
Бољи од НАТО-а
У Београду је недавно одржан скуп на тему “Да ли Србија треба да
буде војно неутрална” у организацији Центра за цивилно-војне односе.
Извршни директор Центра Филип Ејдус, негирајући да су лобистичка
организација, са задовољством истиче да су покренули пројекат „Повећање
учешћа грађана у безбедносној политици”, који је изазвао оштре полемике.
Милован Дрецун је велики противник ширења нато алијансе, био је на
међународним скуповима у Украјини, Црној Гори, ускоро ће се сличан скуп
одржати и на Криму.
- Овде јавне расправе нема, већ се спроводи кампања за улазак у
Алијансу. Ако се изјасните против уласка у НАТО, одмах вам прилепе
етикете да сте ретроградна снага, антиевропљанин или сметња на светлом
путу у будућност. То баш и није толеранција према неистомишљеницима,
наводи Дрецун.
Зоран Драгишић, доцент на Факултету за цивилну безбедност има потпуно другачије мишљење.
- Војска Србије би одмах могла да уђе у Алијансу јер је боља оружана
сила од армија многих држава које су у НАТО-у од којих Србија има чак и
транспарентнији систем одбране, сматра Драгишић.
Ко плаћа бугарски хлеб
Бугарска има око осам милиона становника и војни буџет од око 650
милиона долара. Приближан број становника и војни буџет има и Србија,
али са скоро двоструко мањим бројем припадника оружаних снага. Наравно,
безбедносни изазови Бугарске и Србије не могу се ни поредити. Наиме,
Софија је успешно валоризовала чланство у НАТО-у, који је у међувремену
заборавио на грађане Бугарске, иначе муслиманске вероисповести, који су
у претходном социјалистичком систему морали у масовни егзодус у Турску.
Србија, и поред свих потписаних војних споразума са САД, те споразуме
на стратешко политичком плану није „наплатила”. Барем не када је реч о
Космету.
Бугарска је капитализовала чланство у НАТО пошто је парламент
ратификовао меморандум о неометаном и бесплатном пролазу снага
Северноатлантског пакта кроз њену територију. После гудогодишњих
спорова “за” и “против” НАТО, први пут су све водеће партије стале иза
такве политике.
Сам документ који је 21. марта 2005. године потписан између бугарског
војног министра Бојка Ноева и генералног секретара НАТО Џорџа
Робертсона даје НАТО снагама широка права на бугарској територији код
евентуалног новог оружаног конфликта на Балкану.
Меморандум омогућава да се у Бугарској стварају НАТО базе што је
преседан након распадања Варшавског пакта. Према једном од текстова
алијанса “може да располаже, изнајмљује или добија зграде, опрему,
просторије и сву осталу робу” уколико то захтевају циљеви акције. НАТО
неће плаћати за свој пролаз кроз територију Бугарске него једино за
услуге које користи. Снаге алијансе ослобођене су плаћања такси, пореза
и царина за пролаз или привремено размештање војника, опреме, муниција,
експлозива, војних средстава, авиона, бродова, апаратуре и роба. Оне ће
бесплатно користити и бугарске комуникације. Осим тога Бугарска
преузима обавезу да размењује информацију са НАТО, и тај део уговора је
поверљивог карактера. НАТО неће узимати у обзир бугарске законе у
погледу склапања уговора са трговинским и правним лицима, као и у
погледу лиценцирања.
- То о бесплатном ручку и тврдње да ће јести бугарски хлеб а да га неће
плаћати, то је неодговоран популизам. Они чак неће ни јести бугарску
храну”, чуло се од бугарских званичника.
Како су страдали Хрвати
Према споразуму који је потписан исти дан када је Хрватска добила
позивницу за НАТО, америчка војска, која може стварати и властите
градове, добила је пореске, казнене и саобраћајне олакшице.
Споразумом влада Хрватске и Сједињених Америчких Држава о правном
положају снага САД-а у Хрватској припадницима америчке војске, затим
цивилној компоненти, члановима породица, али и одређеним категоријама
запослених дата су врло широка изузећа од хрватског правног поретка
када бораве у Хрватској.
Буду ли амерички војници користили војни полигон у Слуњу имаће одређена овлашћења и у самом месту Слуњ.
Снаге САД-а и њихови уговарачи ослобађају се плаћања ПДВ-а на добра и
услуге које су стечена у корист снага Сједињених Држава, а пловила неће
плаћати никакве таксе у хрватским војним базама, док плаћање лучких
тантијема у цивилним лукама зависи од преговора с лучком управом и
концесионаром.
Војска САД-а моћи ће да отвара властите кантине, трговине, услужне
радње, па и друштвене, образовне и рекреативне центре. Остану ли дуже
време у неком објекту сходно слову споразума моћи ће, ако пожеле,
отворити трговачке центре и факултете и практично те објекте претворити
у засебне градове с властитом унутрашњом контролом реда.
Претходно мишљење на предлог закона о потврђивању споразума дао је и
председник Стјепан Месић. Као посебну занимљивост ваља навести да је
споразум потписан у Вашингтону истога дана када су у Букурешту САД и
остали савезници Хрватској уручили позивницу за чланство у НАТО-у, а
само дан касније у службену посету Хрватској дошао је и амерички
председник Џорџ Буш.
Izvor: SrbijaZemljaHeroja Patriotski Pokret.
Posted in
Политика .
Додај коментар: (0).
Трекбекови:(0).
Пермалинк
«Next post |
Previous post»